Ujutru me je čekao važan ispit, a nije ni životni ni na faxu :) Pa ipak mi je priprema za isti oduzimala mnogo vremena i nije bilo šanse da mislim i na blog. Ono malo slobodnog vremena sam koristila za slušanje emisija na radiju na zahtjev, pa sam tako slušala i o Dominikanskom redu, što još uvek ne mogu da verujem. Elem, neka radoznalost me pukla u glavu i tako poslušah tu emisiju, a da bude još gore, u jednom danu pročitah veći deo priručnika o Dominikancima namenjenog đacima za vjeronaučnu olimpijadu. Ovo uopšte ne liči na mene i ne znam kako sam došla u kontakt s tim, ali ono što zapravo želim da prenesem u ovom postu je link za grupu Glasnici nade, dominikanski rock band, koji svira tzv. "white metal". Pesma zbog koje sam nekoliko minuta umirala od smeha je Uvijek spremni, ratnohušačko-domoljubna, svesamonehrišćanska kompozicija... Zapravo i nije smešna, ali drugačije nisam mogla da reagujem, pogotovo imajući u vidu kakav je bend u pitanju. Istina, izabrali su poprilično dobar način za propagiranje svog reda i njegovih načela, i slatko je kako se trude, i zaintrigirali su me, ali na mene neće uticati :D U svakom slučaju, nešto novo i drugačije, pa kako se kome svidi...
Jednom sam otišla u Zagreb. I odlučila da ću mu se vratiti, štaviše, da ću živeti tamo neko vreme. To se i desilo, a onda sam odlučila da tamo zaista živim. Ovo je priča o tome.
No comments:
Post a Comment