kuknjava za poslom ili kako ostati optimističan

Uvek sam verovala da ću uspeti da nađem neki posao u Zagrebu. Pošto još nisam završila fax, ni ne očekujem ne znam kakav posao, ali želim bar nešto od čega mogu da živim. Znam da nije lako, kao ni u Srbiji. Pošto veze nemam ni ovde ni tamo, rešila sam da, kad već počinjem od nule, sreću okušam u Zagrebu. Dobro, to čak nije ni nula, već -1 zbog famoznih papira i komplikacija oko zapošljavanja stranih državljana. Nadala sam se da postoji šansa u Srpskom kulturnom društvu, no ni tamo nisam ugledala svetlo na kraju tunela. Poslala sam brojne prijave za razne poslove (o da, radila bih i u stakleniku u Dugom Selu), ali odgovora jednostavno - nema. Izgleda da je šansa da nađem posao obrnuto proporcionalna mojoj želji da odem u Zagreb. Optimizam me polako napušta, osmeh je zamenjen sitnim borama koje je stvorila zabrinutost, a najviše me tišti to što znam koliko sam odgovorna i vredna, svesna sam svojih vrlina, a to niko od poslodavaca ne vidi. ZNAM da nisam jedina koja ima ovakav problem, ZNAM da u njihovoj državi njihovi građani imaju prednost, ali s druge strane, jedna sam od retkih koji toliko žele da odu iz Beograda u Zagreb i koji su već postali prepoznatljivi po tome. Da, Kroativna, tako me zovu. Znam o Zagrebu više nego neki koji žive tamo, takođe ga volim i poštujem (nekad toliko da se naježim od sreće) više nego neki koji tamo žive jer ja taj grad posmatram na drugi način, nekako spolja, i iz te perspektive dobro vidim šta je u njemu dobro a šta loše. 

Zaista nije lako živeti sa svim tim slikama Zagreba u glavi - šetnje Gornjim gradom su neizostavni deo stalne postavke u mojim mislima, kao i šetnja Savskom s pogledom na Mimaru i još nekoliko sličnih slika (o Tuškancu i Krležinoj kući da i ne govorim), a povremeno se javljaju i delovi oko tržnice Jarun, pa deo Ilice posle Tuđmanovog trga, pa Sljeme i tako mogu da izvrtim još 101 mesto koje volim i koje mi se nepozvano javlja. Nažalost, ne mogu da ih posetim kad hoću, već samo par puta godišnje, a najveća mi je želja da sam tamo za stalno i da u svakom trenutku budem okružena svim tim, meni dragim, delovima Zagreba - onog grada koji sam na rolerima obišla od Prečkog do zanimljive crkve na Volovčici (na slici), od Laništa do Islandske ulice, preko Bundeka...

 Isto tako, nije lako ni živeti na 400 km od voljene osobe, time otežavati život i sebi i njemu, plaćati visoke telefonske račune (kao da su od zlata), i osećati se ponekad bespomoćno, kao zavezanih ruku i nevidljivo. 

Ne želim da zvučim razmaženo, kao neka klinka koja mora da dobije ono što želi. Nisam takva, ta želja me drži već nekoliko godina i znam da drugog rešenja nema, osim da ispunim tu želju. Ne tražim mnogo, samo platu od makar 2000kn mesečno, valjda neka firma može toliko da izdvoji. Jedino mi još ostaje nada da će se moje poštenje, upornost, ljubaznost i još poneka vrlina isplatiti.

I za kraj, evo pesme koja me vodi kroz sve ovo :)

http://www.youtube.com/watch?v=HFgAhEOzUJc

gde su vam točkovi?

Ljudi koji žive u gradovima treba da shvate da to selo ponekad ima i 1000 puta više stanovnika od sela iz kog potiču. Ako/kad to shvate, prelazi se na fazu br.2 – prilagoditi svoje ponašanje tolikom broju ljudi. Ne bahatiti se. Ponekad povesti računa o drugima. Smestiti sebe u vreme i prostor u kome trenutno jeste. Izbrisati iz glave sve slike plodnih oranica i prostranstava, ili ih bar malo modifikovati – umesto stabljika kukuruza ubaciti ljude. Elem, tu postoji jedna razlika – kukuruzi se ne pomeraju, ljudi se pomeraju. Neki sporije, neki brže. Uglavnom u različitim pravcima. Teško je to shvatiti, ne? I da nismo sami na tom asfaltu. Dobro, ako i to uspe, faza 3 je najkomplikovanija. Ponekad je potrebno 10 godina da se ona pređe. Neki je nikad ne pređu. Umru u drugoj fazi. Faza 3 znači da treba da počnete da razlikujete stazu za pešake od staze za rolere i bicikle. Znate, roleri su one užasno čudne cipele sa točkićima, a bicikli...pa... oni imaju dva velika točka i ram između. Ako je to toliko teško zapamtiti, evo pomoći – sve što ne ide bez pomoći točkova, ima svoju stazu. A KADA ĆETE VIŠE PRESTATI DA OKUPIRATE TE STAZE, BAHATI I PRIMITIVNI STVOROVIIIIII???!!! NEMOJTE učiti decu da hodaju na toj stazi na kojoj se jurca na rolerima bez kočnica, NEMOJTE šetati džukele na tim stazama, NEMOJTE pustiti decu da zuje kao muve bez glave na mestu predviđenom za kretanje na točkovima. JEL JASNO?! Lep dan, a ja se nerviram jer ne znam da li ću pri sledećoj vožnji ubiti nekoga. Ako i dalje želite da se bahatite, ili jednostavno, da ne koristite mozak, zapamtite da će se uvek naći neko bahatiji i bezobrazniji od vas. Ako želite da vaš ljubimac ostane bez glave koja će leteti sve do jezera, ili ako želite da vaše unuče koje je tek stalo na noge iste odmah izgubi, SAMO NAPRED! Samo zauzimajte sve što možete, moji superroleri mogu i po vašim glavama da idu, nema problema! Naravno, posle će vam neko drugi biii kriv. da...uvek je neko drugi kriv kad vam se dogodi sranje.
Upravo opisanim ljudima treba ukinuti pravo glasa! Ako nisu u stanju da prepoznaju i pređu na pravu stranu staze, tek onda nisu u stanju da rasuđuju i izaberu pravog političara (ne bih pokretala pitanje postoji li takav, tema je idiotizam u nekih ljudi).

 P.S. Ne želim da vređam ljude iz manjih mesta, već samo one koji se jednostavno ne snalaze u džungli na asfaltu, odakle god bili.

                                                                                                                  Zagreb, proleće '10.

zima u zagrebu

Juče sam prvi put zaljubljeno šetala snegom prekrivenim Zagrebom. Zaljubljeno, naravno, u taj grad. Za nameštanje pirsinga je trebalo da sačekam sat vremena pa sam to vreme iskoristila za laganu šetnju. Ja uglavnom imam manjak vremena u životu (zahvaljujući mojoj ˝fenomenalnoj˝ organizaciji) i ne znam kako se sad ovaj višak pojavio. Tek, našla sam se, po ko zna koji put, sama u centru tog milionskog grada i rešila da ovog puta obratim pažnju na mnoge detalje koje ranije nisam primećivala. Rešila sam da se pretvorim u Šerloka Holmsa koji istražuje svet oko sebe umesto, kao do sada, ubistva.
I tako, šetam ja Zagrebom i vidim svašta. Mnogo lepih fasada na dnu uokvirenih bljuzgavicom, ničim drugim do odbačenim i izgaženim snegom. Kada je lepo vreme, recimo u Beogradu, možemo videti nešto slično, nešto odbačeno i izgaženo, skoro crno, na istom mestu gde je i ta bljuzgavica, na trotoaru, uz neku zgradu. To nešto su zapravo ljudi, bili oni Romi ili neki ˝beli˝ beskućnici. Ti ljudi, poniženi stotinama puta i ostavljeni tu da čekaju neko svoje proleće, kada će se skloniti sa ulice. Sneg bar dočeka to i nestane, a oni... oni su osuđeni da čekaju i čekaju nešto što za većinu njih sigurno nikada neće doći. Ipak, dok sam šetala gradom, nije mi to palo na pamet. Ali jeste nešto drugo, opet vezano za sneg i ljude. Gledala sam dugo i često u krovove i grane, procenjujući kolika količina snega može da se sruči na moju glavu i koliko to može biti opasno. Sva sreća, veće sante sa vrhova zgrada sam izbegla, kao i nekoliko manjih koje su uporno stajale na granama drveća sve dok ja nisam prošla, ali snežne konfete je zaista bilo teško izbeći. One jednostavne polete ka vašim glavama dok prolazite ispod njihovih gnezda, i ustreme se na vas sa takvom lakoćom i gracioznošću, da im ne možete zameriti ako vas malo rashlade. I tako, gledajući u grane u Mesničkoj ulici, pomislim kako sneg koji se još drži na njima podseća na ljude i njihove živote, koje možemo posmatrati na više načina. Recimo, možemo uporediti tu gomilu snega i pahulje koje iz nje padaju sa ljudima, tačnije, sa grupom ljudi koja polako izbacuje višak članova. Kao kada nastane čistka unutar nekog klana, stranke, porodice...možemo uzeti bilo kakvu grupaciju za primer. I onda, jedan po jedan, nekad i više njih odjednom nestaju... tope se u nekom padu koji čeka mnoge koji se nekad nađu na visini. A možemo posmatrati to i kao živote koji se vrlo brzo gase. Sve te pahulje će nestati, to je sigurno, a sa sledećim snežnim padavinama, doći će neke nove koje će se opet istopiti i tako u krug... ove koje su trenutno tu su, recimo, trenutno živi ljudi. Neki od njih će umreti na nečijim rukama, baš kao što pahulja umire na dlanu deteta koje je očarano njenom lepotom. Neki će umreti brzo i žestoko, kao što se pahulje rasprše dok služe kao komponenta grudvi. Neke će biti srećnije i netaknute sve do prvog otopljenja, kao što mali broj ljudi ostane jedini u svom selu i tamo polako i tiho umire.
Dok sam o svemu tome razmišljala, zanimljivo je, nisam bila tužna. Možda mi razmišljanja jesu bila malo pesimistična i tužna, ali ja sam bila nekako čudno srećna. Valjda zato što nemam pravo da se žalim na sav taj sneg i bljuzgavicu i što moram da pazim gde stajem, ne, nemam pravo da se žalim na to. Nisam u svom gradu i ne smem da nalazim mane sadašnjem mestu u kom živim, ne ni zbog domaćina, ni zbog nekog morala, nego zbog sebe same. Tako je to kad si negde sam, daleko od poznatih ljudi i poznatog okruženja. Moraš na neki način da se stopiš sa okolinom, nije ti toliko teško da ideš ni na mesta na koja u svojoj sredini nikad ne bi išla, nije ti teško da ne mrziš sneg, i još brdo sličnih stvari. Ne bih to nikako nazvala konformizmom ili foliranjem, ničim sličnim to ne bih nazvala, to je jednostavno neki urođeni odbrambeni mehanizam koji nikad ranije nisam osetila. A od čega se zapravo branim? Možda od odbačenosti, od nezadovoljstva, od namrgođenosti. A sve to vodi ka nesreći. Ako od toga ne bežim, srljam ka nesreći. A ako sam napravila toliku promenu u životu, svesno i samovoljno, nisam li želela sebi sreću? I zašto da sad pljunem sebi u lice? Da sam htela da ostanem bliže nesreći, ne bih ni dolazila u Zagreb. Ne bih ni napuštala Beograd. I ne bih videla kako izgledaju tornjevi katedrale u jednoj zimskoj noći. Ne bih znala koliko je zapravo teška novogodišnja jelka koju sam vukla kroz grad. A možda mogu i bez svih tih otkrića. Ali ja ipak biram život pun detalja i pun uživanja, pa čak je i kad je dan ovako sumoran, ja tražim u njemu najrazličitije boje koje će se istaknuti i koje će ga ofarbati. Živele boje i živela raznolikost!

                                                                                         Zagreb, 7.1.2010.