šta je lakše - naći posao ili stan?

Do nedavno sam verovala da i nije tako teško naći stan. Dovoljno je otići na Njuškalo, Oglasnik ili neki treći sajt, pogledati ponudu, nazvati za par odgovarajućih, pogledati i izabrati. Onda su me brojna loša iskustva probudila iz tog sna i sad se, već stvarno zabrinuta, pitam da li je doći do stana jednako teško kao i do posla. Otprilike je isto, samo što stan plaćamo, a na poslu dobijamo platu. To je, čini mi se, jedina razlika. 
Prvo treba naći savremen stan, a ne neki koji kao da je zastao u '71.godini. Džabe što je novogradnja, ako ubace neku starudiju koja je nepodnošljiva za gledati, a kamoli za živeti u takvom okruženju. Kad nađemo nešto normalnije, onda je potrebno i da stanodavci stvarno žele da izdaju stan, a ne da zvuče kao da bi pare, ali bez stanara. Možda je dalmatinski sindrom došao i do njih - hoćemo pare, ali bez turista. Ako i tu imamo sreće, sledeći uslov koji mora biti ispunjen je da prihvataju i nestudente. Sudeći po velikom broju oglasa, ispada da su studenti u najmanju ruku sveci - marljivo uče, ne čuju se, ne prave žurke i uredno plaćaju. A mladi bračni parovi verovatno provode medeni mesec u tom novom stanu, prave svadbu još nekih 20 puta i pritom pobegnu čim nagomilaju neplaćene račune. Zato upućujem pohvalu onima koji ne prave problem oko uzrasta i zanimanja budućih stanara :)
Nedavno je i Jutarnji pisao o užasnim stanovima >>> http://www.jutarnji.hr/citatelj-o-stanovima-za-najam--trziste-je-potpuno-neregulirano--imali-smo-groznih-iskustava--/1122184/, te time potvrdio i na jednom mestu objedinio veliki deo onoga što sam i ja primetila. 
Još jedan veliki problem je (ne)prijavljivanje podstanara, veoma bezobrazno i nonšalantno izbegavanje obaveze. Izgleda da se niko od njih ni ne plaši eventualnih kazni, i tek poneki usamljeni pojedinac insistira na prijavljivanju. Kad većinu pitamo za to, kažu "ako baaaš mora... to ćete vi plaćati... ma nije vam to ni potrebno...", tako da je prava sreća kad naletimo na one koji bi da poštuju zakon. 
I za kraj, pitanje koje me muči je šta rade agenti iz agencija? Tačnije, koje su njihove obaveze prema i jednima i drugima? Nekako mi mnogo lako izgleda da im je posao samo da nađu stanodavca, stave oglas na net i čekaju da se zainteresovani najmoprimci upecaju, te im pokažu stan. Imaju li oni nekakvu odgovornost, staju li, bar moralnim delom svog bića iza tog stana koji reklamiraju, provere li sve njegove funkcije...? Ili im jednostavno ne smeta kad ih zivkamo nezadovoljni što nam stan nije ostavljen očišćen i što su vlasnici ostavili gooomilu svojih poluupotrebljivih ličnih stvari, što na 37 stepeni saznajemo da zamrzivač ne radi, i rizikujemo da nas ubije neispravni plinski šporet iz kog plin curi a ventil za zatvaranje ne radi? Da, sve se to desilo u stanu u Jarnovićevoj na Prečkom, a rasplet situacije i dalje čekamo...

krov nad glavom

Ako sam ikad mislila da je Zagreb mali grad, od danas to više neću ni pomisliti. Naime, silni kilometri koje sam ovih dana prešla su me u potpunosti razuverili i razbili su mi dugogodišnje predrasude o prestonici Hrvatske. Daleko iza mene su dani kad sam mislila da se svuda može stići peške, toliko daleko da mi sad i tramvaj predstavlja užasan napor :D 
Moram da se pohvalim i da mi upoznavanje ulica raste vrtoglavom brzinom, tako da bih uskoro mogla i da postanem taksista (onaj old school, bez gps-a).
A zašto sve to? Ovog puta ne iz hobija i zaluđenosti, već iz krajnje konkretnog razloga - traženje stana. Otiskujem se na to otvoreno i uzburkano more ponuda stanova za izdavanje, i tek ponegde prepoznam mirniju luku u koju bih mogla da se sklonim. Ipak, još uvek nisam bacila sidro i već počinjem da preispitujem kako svoje zahteve i prag tolerancije, tako i želju pojedinih stanodavaca da taj stan izdaju. Imam tek siiitno iskustvo po tom pitanju, s obzirom na to da sam tek zakoračila izvan čaure u kojoj sam bezbrižno boravila 2 i po decenije, i jedini susret s oglasima za stanove mi je bio kad sam iste gledala iz čiste radoznalosti, ima tome par godina... No, već sad sam došla do par zlatnih pravila, od kojih mi je prvo i najvažnije: kloniti se umetničkih stanova. Ono što nemarna umetnička duša može da zapostavi, ni 3 čistačice ne bi mogle da očiste u razumnom roku. Takođe, reč "moderno" ima zaista brojna značenja, valjda zavisi od epohe u kojoj su gazde ostale, a luksuzno uređene stanove da i ne spominjem. Ne, minimalizam nije isto što i luksuz, dragi stanodavci! Ne tražim luksuz, ali me iznervira kad naletim na oglas koji stan reklamira kao takav, i zbog tog opisa mu je cena 50% skuplja, a unutra ispodprosečan nameštaj. Ne ide to tako, mene nećete prevariti :D Ono što je većini vlasnika zajedničko je da im prijava stanara nije mila, te bi tu obavezu rado izbegli, uz krajnje glupava obrazloženja. I još jedna zanimljivost: prostorija od 15 kvadrata je stan. Tužno, ali istinito...
Potraga se sutra nastavlja (nedelja više nije dan za odmaranje), i jedva čekam da gurnem nos u još koji frižider i isprobam još koji plinski šporet :))