i dalje o kćeri lotrščaka

Kako se bliži kraj knjige, tako je sve teže ispuštam iz ruku! I dalje ne mogu da se otmem utisku da mi je Tajna Krvavog mosta bolja, ali i Kći Lotrščaka čitam s velikim uživanjem i uživljavanjem :) Kad se čujem ili vidim s nekim iz stvarnog života, malo mi fali da pitam šta je s Mandušom, da li se čula s Divljanom...hahaha.
Ostala mi je još 1/4 knjige, a već sad u njoj ima više avantura i neslućenih zapleta i raspleta nego u Manon Lesko i Kandidu zajedno! Šta će tek biti do kraja, mogu da nagađam, ali i da naslutim, znajući Zagorkin stil. 
Pošto mi je vreme koje ovih dana mogu da provedem na internetu jaaako ograničeno usled nekih tehničkih problema, nemam vremena za još neke delove i pričice, ali budem ih prenela ovih dana.
Sad se vraćam Turopoljcima i Rakarima, a uskoro slede novi utisci...

Evo, pošto sam sad dobre volje, prenosim priču o Turopolju...

"...Bog zna kad je stvoreno naše Turopolje. Prije nas brali su žir i lovili veprove u Turopolju Rimljani. Tako kažu ljudi, stariji i pametniji od mene. Ali otkad ima Turopoljaca, bila je tu plemenita općina turopoljska. Nikad nismo bili kmeti, već svoji gospodari. Nismo plaćali desetinu Kaptolu niti velikašima. Ali onda provališe odozgo vuci da proždru pitomu jagnjad. Valja se čerga poput kuge i Turopoljci se dosjetiše pa sagradiše ondje na polju kraj potoka grad Lukavac. Grad su opkopali dubokom grabom, pa kad bi pustili vodu, sklonili bi svoje glave, sakrili svoje blago i namjestili topove. Padale bi turske glave i plivale po vodi kao prazne mješine. Grad je bio naš i Božiji. Sagradili su ga Turopoljci svojim žuljevima i svojim novcem. Jednog dana, za kraljevstva kralja Matijaša, opet je preko Turopolja jezdilo tursko kopito. A Turopoljci zatraže u gospodara Medvedgrada neka pošalje u Lukavac svoje čete da nam pomognu odbiti Turčina.
Znate, Turopolje je zapravo prag naše kraljevske varoši Zagreba, a zlo prijeđe li poganin preko njega jer tada ulazi u naš slobodni kraljevski grad..."

...

Iii - gotovo! Brzo sam pročitala knjigu, kao što je to inače slučaj sa Zagorkom, i uživala sam ovih par dana :) 
I dalje mi se čini da je Tajna Krvavog mosta bolja, da li zato što sam nju prvu čitala ili zbog nečeg drugog, još nisam otkrila, ali i Kćer Lotrščaka ću sigurno dugo pamtiti. Tu se spominje i veliki požar na Griču u kojem je slika Bogorodice ostala netaknuta i zato zaslužila posebno mesto u Kamenitim vratima; opisana je i borba Kaptola protiv turopoljskih velikaša i pokušaj da im se oduzme plemstvo. Još dosta toga korisnog i zanimljivog iz istorije Zagreba i Zagorja ima ovde da se pročita, viđeno očima i pisano perom jedne spisateljice. Dakle, donekle romantizovan pogled na stvarne događaje koje bi neki istoričari verovatno suvoparno objasnili, a Zagorka nam to prenosi na  mnogo uzbudljiviji način i tera nas da navijamo za pravu stranu i ne ispuštamo knjigu bar dok se bitka ne završi. A bitaka ima dosta, čak i previše za moj ukus, kao i nekih bajkovitih događaja i preokreta, otmica i oživljavanja, otkrivanja pravih roditelja... Još uvek nisam načisto koji mi se lik najviše sviđa, ali to svakako nije Manduša koja je pola romana bez svesti.  
Sve u svemu, Zagorka je definitivno jedna od najzagrebačkijih ličnosti koje nam je bogata prošlost ostavila i setite je se nekad kad prolazite Tkalčićevom pored njenog kipa :)

 

kći lotrščaka

Kao što sam najavila u nekom od prethodnih postova, počela sam da čitam Kći lotrščaka. Malo sam poranila s tim, pošto je trebalo da završim SVE obaveze, ali nisam izdržala i evo me već na trećini knjige :)
Kako to biva sa Zagorkom, priča me je odmah obuzela i koristim svaki mogući trenutak da pročitam makar 2-3 strane ako već ne mogu više. Našla sam neke sjajne izraze i nove reči koje ne znam, tako da će me ovo čitanje obogatiti nekim rečima koje su odavno izašle iz upotrebe, ali ja ih svakako volim :)
Naišla sam na brojna osporavanja ovog izdanja koje nam donosi Jutarnji list, pa ću zato baciti pogled i na starije izdanje i malo ću ih uporediti.
Ovih dana post dopunjujem tim rečima koje sam otkrila, i jednom zanimljivom pričicom, a sad se vraćam na avanture Manduše, Divljana, Šimuna i ostalih, jeeeeej!

...

 Znala sam od ranije kako je Manduševac dobio ime, ali nisam znala ostatak legende. Sad znam i to zahvaljujući Zagorki, a preneću je ovde, u nadi da to nije zabranjeno :)

Evo kako teče priča nakon što je Manda dala vode banu...

"Djevojka napuni vrč srebrne hladne vode, prhne poput ptice k nepoznatom vitezu i milo mu govori: "Napojit ću te, mladi junače, ali znaj: tko se napije s ovog vrela, ne može više nikada ostaviti ovaj kraj!"
I ona ga napoji, a on kao da je srknuo život. Snaga mu se vrati, digne se i stane na noge. Djevojka napoji i njegove vitezove i svi kao da su uskrsnuli: živi, zdravi i vedri. Ali ne mogu da idu svojim putem.
Gledaju lijepu goru i divni kraj i stoje. Baš kao da su zarobljeni. I tako mladi ban ostane tu. Oženi se Mandušom zlatokosom, sagradi na ovom pustom brdu slavni grad sa sedam tornjeva, prozove ga Zagreb, a vrelo koje mu povrati život Manduševac. I banica Manduša zalijevala je vrtove i vinograde čudotvornom vodom iz Manduševca i nikad nije bilo suše, sve je cvalo i rodilo..."

Kasnije je banu došao brat, video je kako oni lepo žive i bilo mu krivo, pa su se poubijali zbog ženske, tako da sam prenela najbitniji deo priče, a ostatak neka ostane za neki drugi put :)
Sad kad sam pročitala ovo o Manduševcu, čini mi se da sam ja, još kad sam prvi put bila u Zagrebu, popila vode odande i zato mu se uvek vraćam :) U mom slučaju je to možda i čitavo bure vode, mada se nešto ne sećam da sam za ceo život toliko popila, ali ova vezanost za Zagreb se za sad samo time može objasniti :)



 

glasnici nade, tzv. white metal band

Ujutru me je čekao važan ispit, a nije ni životni ni na faxu :) Pa ipak mi je priprema za isti oduzimala mnogo vremena i nije bilo šanse da mislim i na blog. Ono malo slobodnog vremena sam koristila za slušanje emisija na radiju na zahtjev, pa sam tako slušala i o Dominikanskom redu, što još uvek ne mogu da verujem. Elem, neka radoznalost me pukla u glavu i tako poslušah tu emisiju, a da bude još gore, u jednom danu pročitah veći deo priručnika o Dominikancima namenjenog đacima za vjeronaučnu olimpijadu. Ovo uopšte ne liči na mene i ne znam kako sam došla u kontakt s tim, ali ono što zapravo želim da prenesem u ovom postu je link za grupu Glasnici nade, dominikanski rock band, koji svira  tzv. "white metal". Pesma zbog koje sam nekoliko minuta umirala od smeha je Uvijek spremni, ratnohušačko-domoljubna, svesamonehrišćanska kompozicija... Zapravo i nije smešna, ali drugačije nisam mogla da reagujem, pogotovo imajući u vidu kakav je bend u pitanju. Istina, izabrali su poprilično dobar način za propagiranje svog reda i njegovih načela, i slatko je kako se trude, i zaintrigirali su me, ali na mene neće uticati :D U svakom slučaju, nešto novo i drugačije, pa kako se kome svidi...

za čitanje posle učenja

Ovih dana imam toliko toga za učenje, toliko raznih oblasti koje mi nisu bliske, da nemam mnogo vremena za druge stvari, a nažalost ni za blog. Sve ono o čemu bih pisala zahteva više vremena za neka istraživanja i kopanja po internetu i mojim dokumentima, pa će to morati da sačeka. Ovaj post je tu da me motiviše i pokaže šta me čeka kad završim sa svim tim obavezama :) Slika je tu da pokaže knjige koje jedva čekam da čitam čim prođe ispitni rok, a do tad se družim s francuskim mangupima iz 19. veka...

                                                                                           red krleže, red povijesti...

                     znam da je slika ispala loše, zato je i ne uveličavam, a zaboravila sam da dodam knjigu u goreslikanu ekipu

"svećenikova djeca" postala "sveštenikova deca"

Da li je ovo samo uzvraćen udarac zbog titlovanja srpskih filmova u Hrvatskoj, ili neko nije imao pametnija posla pa je preveo naslov najnovijeg filma Vinka Brešana? Pa gde baš Vinka da dirate, on je naš, on ima "bre" u prezimenu! :D I sad se pitam da li je film sinhronizovan ili titlovan na srpski. Ako je sinhronizovan, ko je pozajmio glasove? Volela bih da me neko prosvetli dok nisam poslala mail distributeru. Sad ne znam da li smem da odem da ga gledam, mada do 7. februara, kad počinje prikazivanje, ima više nego dovoljno vremena za razmišljanje i za saznanje je li film preveden ili ne :D Čak su i u originalnom naslovu pogrešili, tj. biće da su progutali slovo; šta će, ljudi, nisu navikli na (i)jekavicu. Sve u svemu, njihova verzija originalnog naslova u opisu filma - Svećenikova deca, bar na trenutak miri srpski i hrvatski. Sajt distributera ne ostavljam ovde iz očiglednih razloga.

                                                          sveštenikova deca - ako koza laže, rog ne laže

filmski festivali koji nam se bliže

Od jednog nestrpljivog deteta koje ne voli da gleda filmove, postala sam devojčurak koji ponekad i sa uživanjem pogleda neki film! Ne znam ni sama kad i kako se to desilo, jedino se sećam da je to počelo otprilike pre 3 godine. Do tad me filmovi uopšte nisu zanimali, a onda se odjednom počeh zanimati za njih. I dalje ne mogu da podnesem neke glupe holivudske akcije i više volim evropske filmove, ali neću da generalizujem, jer moj izbor najviše zavisi od trenutnog raspoloženja - logično. 
Ova godina mi je počela odličnim filmovima, a i najava za naredna tri festivala na našim prostorima mi već stvara odličnu atmosferu u glavi :) 

Prvi je već počeo, i to večeras, a u pitanju je Kustendorf, festival na koji nisam ni pomišljala da odem do prošle godine. Zbog Kusturice, naravno. A onda mi je prošlog januara nešto kvrcnulo u glavi i silno sam htela da odem, ali kasno sam se setila i nisam stigla da se organizujem. Ove godine sam na vreme krenula s organizacijom, ali prilično sporim tempom. Te ne znam ima li organizovanog prevoza sa Zlatibora, te ne znam hoću li imati para, pa se na to pitam i kad stiže Audrey Tautou... I onda odlučim da idem u subotu, i ispostavi se da je baš tog dana film koji sam htela da gledam - Reality! Kako još uvek nisam saznala da li će biti prevoza, nisam ni sigurna da ću otići. Ipak ga svima preporučujem, ovako na neviđeno, a ako odem, biće i slika. One koje sam do sad videla su me očarale, ali falim im ja da budu još bolje, hahaha

Sledeći je FEST, gde sam upravo našla neke must see filmove, ali ne znam da li ću stići da ih pogledam, još čekam da izađe raspored. Znam da je suviše rano za to :nestrpljiva: I nadam se da neće biti prikazani u Domu omladine, jer sam s njihovom bioskopskom salom raskrstila ne baš za sva vremena, ali dok je sledeći put ne renoviraju = za 30 godina. Neki od favorita su mi Kao neko zaljubljen, Ljubav, U kući, Ja i ti, Rimu, s ljubavlju, Juma, Tereza, a razmisliću i o Jadnicima (ne znam da li ću podneti mjuzikl!), Najboljoj ponudi (u kom igra sjajni Geoffrey Rush)...

I treći, ZagrebDox, festival dokumentarnog filma u Zagrebu, u bioskopu u Kaptol centru. Nikad neću uspeti da povežem takav festival (na koji ljudi ne dolaze da budu viđeni i gde se mogu sresti baš kul ljudi) i fancy Kaptol centar. Prošle godine mi je bilo baš prijatno tamo, i sećam se kako sam pred prvu projekciju bila sva izgubljena, nisam znala gde su sale, gde se uzimaju karte i tako to, ali već sledećeg dana sam se osećala kao kod kuće :) To je ono što volim na festivalima, i zato se nadam da ću posle FESTa odmah otići i na ZagrebDox. Ne sumnjam u fantastičan izbor filmova, samo još da mi se sve kockice i zvezde sklope i poklope i eto me tamo! :)

ivan meštrović - 51. godišnjica smrti

Danas se obeležava 51. godišnjica smrti Ivana Meštrovića, najpoznatijeg hrvatskog vajara i arhitekte. Umro je 16. januara 1962. u Zagrebu, a rođen 15. avgusta 1883. u Vrpolju (to vam je ono "Strizivojna-Vrpolje", u početku čudan naziv dok se ne naviknete posle 10 prolazaka kroz taj kolodvor, hehehe)
Nemoguće je proći Zagrebom a ne primetiti bar jedno njegovo delo. Isto tako, ako ste barem jednom bili u Beogradu ili videli sliku Kalemegdana, vašem pogledu nije mogao da umakne čuveni Pobednik, simbol prestonice Srbije. Pobednik je trebalo da bude postavljen na Terazijama, davne 1928. godine, ali narod se pobunio zbog nage muške figure koja bi krasila sam centar grada, tako da je kip svoje mesto na kraju dobio na Kalemegdanu, iznad ušća Save u Dunav.
Meštrović nas je zadužio velikim brojem skulptura i građevina, pa je teško nabrojati ih sve, zato ću pomenuti još samo par najbitnijih, a za ostale se sami potrudite ;)

Malo dalje od samog grada, na Avali, nalazi se spomenik Neznanom junaku koji ste sigurno obišli ili još sa učiteljicom, ili sa domaćinima ukoliko ste imali vremena dok ste bili u gostima :) Ako kojim slučajem još niste bili tamo, obavezno planirajte izlet tokom prvih prolećnih dana, nećete se pokajati! :) Zaista impresivno izgleda, a i pomaže u pravljenju razlike između karotide i karijatide :D

Sad se opet vraćam na Kalemegdan, gde je postavljen spomenik Zahvalnost Francuskoj, podignut u znak prijateljstva i saradnje (= savezništva) Srbije i Francuske u Prvom svetskom ratu. U par navrata spomenik je bio prekrivan čaršavima i porukama koje Francuzima stavljaju do znanja da smo ljuti i uvređeni, zbog čega su se sigurno jako potresli.

Najbitnija Meštrovićeva dela u Zagrebu su Zdenac života - ispred HNK, spomenik Nikoli Tesli - u istoimenoj ulici, Povijest Hrvata - original se nalazi u Beogradu,u Belom dvoru, a replika ispred Pravnog fakulteta u Zagrebu... Pored tih skulptura, treba istaći i "Džamiju", tj. Dom likovnih umjetnika u Zagrebu, za šta je Meštrović izradio nacrt.
On nije zapostavio ni Dalmaciju, pa je tako Trogiru podario reljef Petar Berislavić, Splitu kip Grgura Ninskog, čuvenog i po zlatnom nožnom palcu, a Šibeniku kip Jurja Dalmatinca

I tako bih mogla do jutra da nabrajam sva njegova dela koja se nalaze na našim prostorima, kao i po belom svetu, ali umesto toga ispod sledi nekoliko fotki nabrojanih dela koje sam napravila od 2008. do prošle godine...

  spomenik zahvalnosti francuskoj, kalemegdan

pobednik, kalemegdan (nije moglo bolje)

                                       

spomenik neznanom junaku, avala

zdenac života, ispred hnk u zagrebu

petar berislavić, trogir

 

grgur ninski, split

juraj dalmatinac, šibenik

365 dana

Slučajno sam pre par dana videla da sam prvi post objavila 12. januara prošle godine, i pomislila sam da bih mogla da obeležim prvu godišnjicu mog bloga nekim prigodnim postom :) Ali... ja sam malo izgubljena u vremenu ovih dana, nemam pojma koji je datum i tako sam tek sad shvatila da je 12. 1. već prošao! Kako god, srećna mi prva godina bloga, želim mu da raste i da napreduje, pa da vremenom stekne i drugare :)
Iskreno rečeno, ne mogu da se pohvalim nekim impresivnim brojkama (još uvek!), ali svaki pregled mi znači, kao i činjenica da imam redovne posetioce :) U narednom periodu ću nastojati da se što više posvetim blogu, a to bi bilo mnogo lakše ako bih provodila više vremena u Hrvatskoj. Pa, ako neko nudi nekakav posao i čita ovo, neka, moliću lepo, zakuca na moja cyber vrata :)
E pa tako, nadam se inspiraciji i događajima vrednim pomena, lepim slikama i uspehu u širenju bratstva i jedinstva :)

P.S. Danas (tj. juče, prošla je ponoć) je Murakamiju rođendan, pa se sad vraćam da, nastavljajući čitanje 3.dela 1Q84, proslavim i to :)

(moji omiljeni) jezični savjetnici

Kada sam se na Croaticumu raspitivala za polaganje C2 iz hrvatskog, pitali su me gdje sam učila hrvatski (unatoč mom čisto beogradskom akcentu). Mom čuđenju nije bilo kraja, a ni danas ne mogu vjerovati što su me pitali. Više se ne sjećam odgovora, ali zato danas znam što bih odgovorila na pitanje gdje unapređujem svoj hrvatski. Na svu sreću, ima dobrih emisija na radiju koje se mogu poslušati na već spominjanom rnz.hrt.hr, a tu je i, također ranije spominjani online jezični portal, hjp.srce.hr. Dodala bih i zbriku jezičnih savjeta Instituta za hrvatski jezik i jezikoslovlje, na adresi http://savjetnik.ihjj.hr. Istina, čini se da nema puno savjeta, no na stranicama Instituta možete pronaći dosta korisnih informacija o hrvatskome jeziku, o njegovoj povijesti, pretraživati Hrvatsku jezičnu riznicu... 

Radio emisije koje najčešće slušam su Govorimo hrvatski i Hrvatski naš svagdašnji. Prva je na 1. programu i vjerujem da svi znaju za nju. Zgodno je to što traje oko dvije minute i donosi nam jedan jezični savjet, što je odlična doza za, npr. početak dana. Radio Sljeme nam nudi emisiju Hrvatski naš svagdašnji koju vodi Anamarija Knezović-Kaurić, a gost joj je Marko Alerić, profesor na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Ugodno ih je slušati, a i slušatelji se javljaju tijekom emisije, te ona postaje dinamična i spontana, a možete se i vi uključiti ako želite razgibati moždane vijuge :) Ja još uvijek smišljam pitanje koje bih im postavila putem emaila, ali što god mi padne na pamet, ili mi je jako glupo, ili jako lako; mislim da ne bih smjela progovoriti pred tim čovjekom, a ako bih baš morala, o svakoj bih riječi pet puta promislila pa je tek onda, zamuckujući, izgovorila. Jezikoslovni autoritet :D


Pored sadržaja dostupnog na internetu, čitam dosta knjiga na hrvatskome - i beletristiku, i publicistiku, i prijevode, i "domaća" djela, a dok čitam novine, u zadnje se vrijeme trudim preletjeti preko teksta kako slučajno ne bih upamtila nepravilne konstrukcije kojih, nažalost, ima sve više i više.

Odoh sad juriti greške u ovom postu, jako sam umorna i ne sumnjam da ih ima :D Sutra ću dopuniti post još nekim  izvorima kojih se sjetim, a do tad se vraćam na pitanje pitanja za dr. Marka Alerića :) 

*** Dodatak: emisija Jezik i predrasude, na 1. programu Hrvatskog radija ima zanimljive teme, među kojima je i Jezik naš i/ili njihov, iz 6 dijelova. 
Ma ima još hrpa dobrih emisija, ovo su samo neke ideje, a kad jednom kročite na stranice radija na zahtjev, sigurna sam da ćete naći još dosta dobrih emisija, pa možda ih i podijeliti sa mnom, zašto da ne :)

Dačić: Resetovati odnose s Hrvatskom

Tako kaže naslov u novinama, a ja se za to zalažem već godinama! Naravno da uspostavljanje boljih ili lošijih odnosa zavisi i od spoljnih uticaja, ne pitaju se samo ove dve zemlje, i baš zbog tog diktata nekih jačih sila ne treba da budemo naivni i da nasedamo na razne provokacije koje s vremena na vreme stižu. Očigledno je da obe države treba da porade na poboljšanju odnosa, ali ako sadašnja srpska vlada krene da radi na tome, ja tu neću videti nikakvu iskrenost. Na 3 najodgovornije funkcije u srpskoj vlasti nalaze se osobe kojima nikad neću oprostiti ono što su učinili i za šta su se zalagali pre 20 godina, i zato im ni ne verujem po pitanju "resetovanja odnosa s Hrvatskom". Uopšte ne želim da se bavim politikom jer kod nas u politici nema figure dovoljno jake da ima svoje mišljenje, svoje "ja", i više je nego očigledno da nekome čas odgovara da su odnosi dobri, a čas da postanu zategnuti. Ono što znam je da se odnosi među običnim ljudima ne menjaju tako lako i da nam nije potrebno da čitamo novine da bismo odlučili da li ćemo otići na more u Hrvatsku ili na vikend provod u Beograd. 
Meni je nekako svejedno kakvi će odnosi između srpskih i hrvatskih državnika biti, jer mi se sav taj cirkus odavno gadi. Ne zanima da li i koliko se vole Nikolić, Dačić, Josipović i Milanović. Ono što me interesuje je saradnja između "naših" i "njihovih" institucija i eventualno lakše sređivanje dokumenata potrebnih za život u susedskoj zemlji. O tome ću više pisati kad budem imala više iskustava, a do tad se spremam za horor. 
Ipak, i svaka najava poboljšanja odnosa lepo i ohrabrujuće zvuči, svima nam je dosta pretnji i ucena i ajde, na kraju ću se ipak obradovati ovoj izjavi, ali s velikom rezervom. 
Ja nastavljam da gajim dobre odnose s Hrvatskom, a ako Dačiću zatreba moja pomoć makar na kulturnom planu, tu sam! :D

ni kod kuće nije tako loše

Večeras sam se vratila kući posle kratke ali slatke* posete Zagrebu. Naravno da sam tužna zbog povratka, ali ujedno se radujem obavezama koje me čekaju (nisam mazohista, samo jedva čekam da ih se rešim!) i, naravno, dragim ljudima koje ću viđati ovih dana. Tu su i ostale udobnosti doma moga koje ću maksimalno koristiti dok još mogu :)

-----------------------------

Evo, dan kasnije se već pitam šta radim u Beogradu i kad ću opet u ZG :D Neki okvirni dan već imam u glavi, ali ima vremena da se razmišlja o tome, prvo ispiti! Pitam se kako će mi izgledati život kad više ne budem imala ispite u Beogradu i samim tim ne budem morala da se vraćam kući. Nego lepo odem u ZG i vratim se kad god poželim, nevezano za kalendar na faxu! E, to će biti dani...

Hm, sad sam se setila da naslov posta govori o tome kako mi ni kod kuće nije tako loše, a ja se opet raspisala o odlasku. Tek sam stigla, a već me ne drži mesto. 
Ali moram priznati da mi je ipak još uvek lepo, prosto obožavam svoju sobu i svet u koji uplovim dok sam u svom kutku. Znam da će to trajati još nekoliko dana, a onda sve po starom, ali kao što mi horoskop kaže, za moj znak nekonvencionalno je dobro, što u ovom slučaju znači da ću nastaviti da živim po svojim čudnim navikama i ubeđenjima, telom u jednom, a dušom u drugom gradu. Jer to tako mora biti. 


* Hvala Mülleru za sve slatkiše koje sam tamo nabavila, kao i za odličnu šećernu vunu u kantici iz radionice slatkiša i lizalica Fantasia

I evo za kraj ovog posta pesme koju sam otkrila pre nekih nedelju dana, i otkad sam došla ne izlazi mi iz glave

*** I još da dodam da želim da u ovoj godini predrasude blede, da se još više putuje iz Srbije u Hrvatsku i obrnuto, da se ljudi upoznaju i druže, da se Beograd i Zagreb nadopunjuju, i što je najbitnije, da se što manje veruje medijima koji samo zatežu odnose. I Srbima i Hrvatima želim puno mudrosti i tolerancije, i da shvatimo da plivamo u istom mulju iz kojeg zajedno moramo izaći i da je svaka predrasuda cigla više u zidu kojim se ograđujemo od sveta.***

preživeh, pričam!

Poslednje veče u 2012. godini mi je ubacilo crva sumnje - je li smak sveta došao a da toga nismo bili svesni i prebacio nas na neko mesto puno problema? Naravno, ako bih bila objektivna, ne mogu da se požalim na krupne stvari, ali toliko gluposti naređanih jedna za drugom su mi donekle upropastile doček. S druge strane, donele su mi i poneke neočekivane i smešne situacije, kao i pokoju lekciju :)
U moru ponuda za doček, na kraju sam odlučila da 2013. dočekam uz Prljavo kazalište na Trgu, ali su se stvari izjalovile i pre nego što smo on i ja krenuli. Taxi se nikako nije mogao dobiti preko telefona, a da stvar bude još gora, bedni servis koji treba da vas spoji s prvimslobodnimoperateromblablabla nam je bez ikakve najave pojeo sve kune s računa, te nam je isti ostao klot. Ok, idemo tramvajem, šta je tu je. Ali sudbina je htela da na samom pragu krenemo sa otvaranjem flaše, i to ne na uobičajen način, već iskliznućem flaše iz ruke i prolivanjem tečnosti po podu. I to ne bilo koje tečnosti. To je bila rum-cola, avaj! I tako me je maler poterao (dobro da nije nešto drugo) i ostadoh bez jedinog pića koje bih pila to veče, bez mogućnosti da kupim drugo. Uz nešto cike&vriske, napustismo gnezdo i odosmo do lude&živčane, koju sam već spominjala u ranijem postu. Potpuno neverovatno, pored nas se stvorio taxi voljan da nas preveze na drugi kraj grada (radi njene bezbednosti ne navodim ime kvarta :D) i tako stigosmo tamo na zagrevanje pred Trg. 
A sad ono glavno - on i ja trčimo od kolodvora ka trgu, vozeći slalom između petardi i cura iz Varaždina i stižemo na rub Trga u trenutku kad je odbrojavanje stiglo do 3, aaaaaaaa! Dok sam shvatila šta se dešava (naši satovi su kasnili 3-4min), već je počeo vatromet a ja i dalje nisam znala šta se dešava. Kad sam napokon shvatila da je upravo nastupila Nova godina, poželeh da istog trenutka odletim u sledeću vremensku zonu i tamo stvarno dočekam Novu godinu. A vatromet? Ajoj. Pa to su Pera i Mika mogli uz Lazinu pomoć da naprave u svom dvorištu. Vatromet na Exitu je jedno 47 puta bolji od sinoćnjeg. A najbolje je bilo kad je nekakva voditeljka programa pozvala Prljavce da se slikaju s gradonačelnikom! To mi je baš ulepšalo doček, nema šta! Kad na sve to dodam i loše ozvučenje, sto puta u minuti se pokajem što nisam ostala u gnezdu i igrala monopol. Ah da, ne smem da zaboravim sjajno organizovan noćni prevoz, koji je vozio po normalnom redu vožnje. Ma ne, nije da hiljade ljudi želi da stigne bilo gde iz centra, hajde da se malo pravimo ludi - pomisli uprava ZETa :/ I opet taxi - nema ga ni za lek. Tj. samo proleću pored nas očajnika koji ih zaustavjamo, poneki i trubne i to je sve. A magla se spušta, i strpljenje popušta... Napokon stigosmo kad se neki taxi nekim čudom zaustavio i čiča-miča, gotova priča. 

Zanimljivo je da su se sinoć izgleda samo devojke u onim kao providnim hulahopkama valjale i padale po ulici. 
Sinoć sam prvi put u životu bez razmišljanja poželela taxi, te me ne čudi da smo toliko čekali.
Taxi s upaljenom tablom na krovu ne mora biti slobodan taxi.
Novogodišnji program na hrvatskim televizijama je otužan. 
Zagreb ima šta da nauči od Beograda po pitanju zabave. Priznajem! :D