Kuhinja. Sveto mesto za gurmane. Ipak, ona postaje mesto gde će se govornici srpskog i hrvatskog jezika veoma lako izgubiti u prevodu. Ovu tvrdnju ne treba uzimati za ozbiljno, ona je samo plod moje površne analize koju sam obavila s frendom. Jednom smo počeli da upoređujemo neke osnovne reči iz raznih oblasti i kako smo kročili u zamišljenu kuhinju, tako su nastali nesporazumi. Naravno, ja sam pobedila :D, ali i izvukla neke zanimljive zaključke. Recimo, ako bih mu ja tražila teglu u koju bih stavila ajvar (koji još uvek nikad u životu nisam napravila), on bi mi dodao saksiju za cveće i čudno bi me pogledao. Ko još drži ajvar u saksiji?! Zato, da ne bismo gubili vreme u donošenju nepotrebnih stvari, lepo treba odmah da kažem "staklenka" i sve bi mu bilo jasnije.
Ono bez čega ne možemo jesti - kašika i viljuška, na nečijim je stolovima svakodnevno, dok u nekim drugim krajevima umesto njih caruju - žlica i vilica. Predmet koji najlakše zadaje rane, nož, svuda se isto zove. Osim što je a) neizostavni predmet u kuhinji, b) hladno oružje, takođe je i c) element mnogih frazema u oba jezika. Između tanjira i tanjura tako je mala razlika, da uvek možete da se izvučete da ste pogrešili u kucanju. Prvi ćete ispuniti supom, a drugi juhom. Kako god, bitno je da se ona jede jer je zdrava :) Tek smo na početku ručka. U nastavku sledi ćuretina u sosu od pečuraka, tj. puretina u umaku od gljiva. Možda nije po svačijem ukusu, ali bitno da nam služi kao dobar primer. Možda će nekome uz to trebati i parče hleba, a zadrti Dalmatinci (prema urbanim legendama s letovanja srpskih putnika) će vas mrko pogledati i pitati vas da niste možda tražili komad kruha. Nije loš ni sos od mirođije, na koji sam mesecima čekala jer nisam znala kako se taj začin kaže na hrvatskom. Onda sam jednog dana na Dolcu ugledala mirođiju i videla da se zove kopar, čak sam i pomirisala da bih bila sigurna da je to to, te se umak od kopra ubrzo našao na stolu. Za razne umake koristim pavlaku za kuvanje, ali ako ne znam gde stoji u prodavnici, tražiću vrhnje za kuhanje. Još jedna urbana legenda - šlag se zove tučeno vrhnje. Čini mi se da je ona nastala samo da bi zaplašila ljude iz Srbije koji bi rado popili šalicu kave na Trgu bana Jelačića. Niko normalan ne zove tako šlag, tako da u šolji kafe sa šlagom možete uživati bez bojazni od naručivanja iste. (I ne, ne morate piti kafu na Trgu, ima divnih mesta i par stotina metara dalje ;)). Malo sam odlutala od kuhinje, a tamo nešto miriše iz rerne, ili ako vam je draže, iz pećnice. Biće da je to trougao sa sirom, odnosno trokut sa sirom. To pečem za večeru, i već smišljam doručak za sutra ujutru. Na meniju će biti viršle za mene, a za frenda hrenovke.
Povrće se često u jednom slovu razlikuje ili u par njih, ali je i dalje prepoznatljivo (krompir : krumpir, praziluk : poriluk), ali ima i onih potpuno različitih: šargarepa - mrkva, beli luk - češnjak (doduše, poznat i pod prvim imenom), pasulj - grah, paradajz - rajčica (podjednako se koriste), mahune - boranija, a zelje je posebna priča - "naše" zelje je njihovo... pa, još nisam otkrila šta, a "njihovo" zelje je valjda kiseli kupus (npr. zelje s kobasicom). Ako kojim slučajem spomenete kačkavalj, verovatno vas niko neće razumeti, kod njih je to jednostavno - sir.
Važna napomena: razumevanje navedenih reči zavisi od dela Hrvatske, a naravno, ima nesporazuma i među govornicima različitih hrvatskih dijalekata. Bitno je da se dobro jede, pa ćemo uz ukusnu hranu i dobru atmosferu lako neći zajednički jezik :)
Ne bi me čudilo da me neko ispravi, zato napominjem da je ovo moje zapažanje, a i ponavljam "pravilo" od par redova iznad :)
Ono bez čega ne možemo jesti - kašika i viljuška, na nečijim je stolovima svakodnevno, dok u nekim drugim krajevima umesto njih caruju - žlica i vilica. Predmet koji najlakše zadaje rane, nož, svuda se isto zove. Osim što je a) neizostavni predmet u kuhinji, b) hladno oružje, takođe je i c) element mnogih frazema u oba jezika. Između tanjira i tanjura tako je mala razlika, da uvek možete da se izvučete da ste pogrešili u kucanju. Prvi ćete ispuniti supom, a drugi juhom. Kako god, bitno je da se ona jede jer je zdrava :) Tek smo na početku ručka. U nastavku sledi ćuretina u sosu od pečuraka, tj. puretina u umaku od gljiva. Možda nije po svačijem ukusu, ali bitno da nam služi kao dobar primer. Možda će nekome uz to trebati i parče hleba, a zadrti Dalmatinci (prema urbanim legendama s letovanja srpskih putnika) će vas mrko pogledati i pitati vas da niste možda tražili komad kruha. Nije loš ni sos od mirođije, na koji sam mesecima čekala jer nisam znala kako se taj začin kaže na hrvatskom. Onda sam jednog dana na Dolcu ugledala mirođiju i videla da se zove kopar, čak sam i pomirisala da bih bila sigurna da je to to, te se umak od kopra ubrzo našao na stolu. Za razne umake koristim pavlaku za kuvanje, ali ako ne znam gde stoji u prodavnici, tražiću vrhnje za kuhanje. Još jedna urbana legenda - šlag se zove tučeno vrhnje. Čini mi se da je ona nastala samo da bi zaplašila ljude iz Srbije koji bi rado popili šalicu kave na Trgu bana Jelačića. Niko normalan ne zove tako šlag, tako da u šolji kafe sa šlagom možete uživati bez bojazni od naručivanja iste. (I ne, ne morate piti kafu na Trgu, ima divnih mesta i par stotina metara dalje ;)). Malo sam odlutala od kuhinje, a tamo nešto miriše iz rerne, ili ako vam je draže, iz pećnice. Biće da je to trougao sa sirom, odnosno trokut sa sirom. To pečem za večeru, i već smišljam doručak za sutra ujutru. Na meniju će biti viršle za mene, a za frenda hrenovke.
Povrće se često u jednom slovu razlikuje ili u par njih, ali je i dalje prepoznatljivo (krompir : krumpir, praziluk : poriluk), ali ima i onih potpuno različitih: šargarepa - mrkva, beli luk - češnjak (doduše, poznat i pod prvim imenom), pasulj - grah, paradajz - rajčica (podjednako se koriste), mahune - boranija, a zelje je posebna priča - "naše" zelje je njihovo... pa, još nisam otkrila šta, a "njihovo" zelje je valjda kiseli kupus (npr. zelje s kobasicom). Ako kojim slučajem spomenete kačkavalj, verovatno vas niko neće razumeti, kod njih je to jednostavno - sir.
Važna napomena: razumevanje navedenih reči zavisi od dela Hrvatske, a naravno, ima nesporazuma i među govornicima različitih hrvatskih dijalekata. Bitno je da se dobro jede, pa ćemo uz ukusnu hranu i dobru atmosferu lako neći zajednički jezik :)
Ne bi me čudilo da me neko ispravi, zato napominjem da je ovo moje zapažanje, a i ponavljam "pravilo" od par redova iznad :)
