Najnoviji utisak vezan za svakodnevicu u Zagrebu mi je bombardovanje prazničnim ukrasima i pakovanjima. Da, da, već polovinom oktobra su drsko došli crveno-zeleni ukrasi, nepozvani i još uvek neželjeni, barem meni i mojoj okolini. Još nismo stigli ni do Noći veštica i Svih svetih, a već moramo da razmišljamo o kraju godine. Neprirodno, nema šta. No, trgovci su nemilosrdni, a možda i smatraju da je sasvim u redu podsećati nas na te praznike sad kad je i sezona klizanja počela. Nakon 6 meseci pauze, led u Domu sportova nas je opet dočekao i ništa se nije promenilo - i dalje je klizavo, hladno i zabavno :) A zabavno je i... i... i... Hm, već 5 minuta razmišljam o nastavku rečenice i ne pada mi ništa pametno na pamet! Nije da se baš ništa ne događa, samo je malo mirniji period za nama, a i mene ne privlače neke ne-znam-kako-zabavna dešavanja u poslednje vreme, ili ne stignem da odem na ono što me zanima. Tako ću, ni sama ne znam zašto, sigurno propustiti i nove argentinske filmove u kinu Tuškanac, ali to sam ja, pa nema problema :) A i tako me čeka par izlazaka i jedan mjuzikl do kraja meseca, i još brdo planova za kasnije, tako da mi ni pojava s početka posta ne može pokvariti raspoloženje <3 Ja sam tu da primetim i progunđam, a vetar će ionako odneti to negde daleko... :)
Jednom sam otišla u Zagreb. I odlučila da ću mu se vratiti, štaviše, da ću živeti tamo neko vreme. To se i desilo, a onda sam odlučila da tamo zaista živim. Ovo je priča o tome.
