Juče sam prvi put zaljubljeno šetala snegom prekrivenim Zagrebom. Zaljubljeno, naravno, u taj grad. Za nameštanje pirsinga je trebalo da sačekam sat vremena pa sam to vreme iskoristila za laganu šetnju. Ja uglavnom imam manjak vremena u životu (zahvaljujući mojoj ˝fenomenalnoj˝ organizaciji) i ne znam kako se sad ovaj višak pojavio. Tek, našla sam se, po ko zna koji put, sama u centru tog milionskog grada i rešila da ovog puta obratim pažnju na mnoge detalje koje ranije nisam primećivala. Rešila sam da se pretvorim u Šerloka Holmsa koji istražuje svet oko sebe umesto, kao do sada, ubistva.
I tako, šetam ja Zagrebom i vidim svašta. Mnogo lepih fasada na dnu uokvirenih bljuzgavicom, ničim drugim do odbačenim i izgaženim snegom. Kada je lepo vreme, recimo u Beogradu, možemo videti nešto slično, nešto odbačeno i izgaženo, skoro crno, na istom mestu gde je i ta bljuzgavica, na trotoaru, uz neku zgradu. To nešto su zapravo ljudi, bili oni Romi ili neki ˝beli˝ beskućnici. Ti ljudi, poniženi stotinama puta i ostavljeni tu da čekaju neko svoje proleće, kada će se skloniti sa ulice. Sneg bar dočeka to i nestane, a oni... oni su osuđeni da čekaju i čekaju nešto što za većinu njih sigurno nikada neće doći. Ipak, dok sam šetala gradom, nije mi to palo na pamet. Ali jeste nešto drugo, opet vezano za sneg i ljude. Gledala sam dugo i često u krovove i grane, procenjujući kolika količina snega može da se sruči na moju glavu i koliko to može biti opasno. Sva sreća, veće sante sa vrhova zgrada sam izbegla, kao i nekoliko manjih koje su uporno stajale na granama drveća sve dok ja nisam prošla, ali snežne konfete je zaista bilo teško izbeći. One jednostavne polete ka vašim glavama dok prolazite ispod njihovih gnezda, i ustreme se na vas sa takvom lakoćom i gracioznošću, da im ne možete zameriti ako vas malo rashlade. I tako, gledajući u grane u Mesničkoj ulici, pomislim kako sneg koji se još drži na njima podseća na ljude i njihove živote, koje možemo posmatrati na više načina. Recimo, možemo uporediti tu gomilu snega i pahulje koje iz nje padaju sa ljudima, tačnije, sa grupom ljudi koja polako izbacuje višak članova. Kao kada nastane čistka unutar nekog klana, stranke, porodice...možemo uzeti bilo kakvu grupaciju za primer. I onda, jedan po jedan, nekad i više njih odjednom nestaju... tope se u nekom padu koji čeka mnoge koji se nekad nađu na visini. A možemo posmatrati to i kao živote koji se vrlo brzo gase. Sve te pahulje će nestati, to je sigurno, a sa sledećim snežnim padavinama, doći će neke nove koje će se opet istopiti i tako u krug... ove koje su trenutno tu su, recimo, trenutno živi ljudi. Neki od njih će umreti na nečijim rukama, baš kao što pahulja umire na dlanu deteta koje je očarano njenom lepotom. Neki će umreti brzo i žestoko, kao što se pahulje rasprše dok služe kao komponenta grudvi. Neke će biti srećnije i netaknute sve do prvog otopljenja, kao što mali broj ljudi ostane jedini u svom selu i tamo polako i tiho umire.
Dok sam o svemu tome razmišljala, zanimljivo je, nisam bila tužna. Možda mi razmišljanja jesu bila malo pesimistična i tužna, ali ja sam bila nekako čudno srećna. Valjda zato što nemam pravo da se žalim na sav taj sneg i bljuzgavicu i što moram da pazim gde stajem, ne, nemam pravo da se žalim na to. Nisam u svom gradu i ne smem da nalazim mane sadašnjem mestu u kom živim, ne ni zbog domaćina, ni zbog nekog morala, nego zbog sebe same. Tako je to kad si negde sam, daleko od poznatih ljudi i poznatog okruženja. Moraš na neki način da se stopiš sa okolinom, nije ti toliko teško da ideš ni na mesta na koja u svojoj sredini nikad ne bi išla, nije ti teško da ne mrziš sneg, i još brdo sličnih stvari. Ne bih to nikako nazvala konformizmom ili foliranjem, ničim sličnim to ne bih nazvala, to je jednostavno neki urođeni odbrambeni mehanizam koji nikad ranije nisam osetila. A od čega se zapravo branim? Možda od odbačenosti, od nezadovoljstva, od namrgođenosti. A sve to vodi ka nesreći. Ako od toga ne bežim, srljam ka nesreći. A ako sam napravila toliku promenu u životu, svesno i samovoljno, nisam li želela sebi sreću? I zašto da sad pljunem sebi u lice? Da sam htela da ostanem bliže nesreći, ne bih ni dolazila u Zagreb. Ne bih ni napuštala Beograd. I ne bih videla kako izgledaju tornjevi katedrale u jednoj zimskoj noći. Ne bih znala koliko je zapravo teška novogodišnja jelka koju sam vukla kroz grad. A možda mogu i bez svih tih otkrića. Ali ja ipak biram život pun detalja i pun uživanja, pa čak je i kad je dan ovako sumoran, ja tražim u njemu najrazličitije boje koje će se istaknuti i koje će ga ofarbati. Živele boje i živela raznolikost!
I tako, šetam ja Zagrebom i vidim svašta. Mnogo lepih fasada na dnu uokvirenih bljuzgavicom, ničim drugim do odbačenim i izgaženim snegom. Kada je lepo vreme, recimo u Beogradu, možemo videti nešto slično, nešto odbačeno i izgaženo, skoro crno, na istom mestu gde je i ta bljuzgavica, na trotoaru, uz neku zgradu. To nešto su zapravo ljudi, bili oni Romi ili neki ˝beli˝ beskućnici. Ti ljudi, poniženi stotinama puta i ostavljeni tu da čekaju neko svoje proleće, kada će se skloniti sa ulice. Sneg bar dočeka to i nestane, a oni... oni su osuđeni da čekaju i čekaju nešto što za većinu njih sigurno nikada neće doći. Ipak, dok sam šetala gradom, nije mi to palo na pamet. Ali jeste nešto drugo, opet vezano za sneg i ljude. Gledala sam dugo i često u krovove i grane, procenjujući kolika količina snega može da se sruči na moju glavu i koliko to može biti opasno. Sva sreća, veće sante sa vrhova zgrada sam izbegla, kao i nekoliko manjih koje su uporno stajale na granama drveća sve dok ja nisam prošla, ali snežne konfete je zaista bilo teško izbeći. One jednostavne polete ka vašim glavama dok prolazite ispod njihovih gnezda, i ustreme se na vas sa takvom lakoćom i gracioznošću, da im ne možete zameriti ako vas malo rashlade. I tako, gledajući u grane u Mesničkoj ulici, pomislim kako sneg koji se još drži na njima podseća na ljude i njihove živote, koje možemo posmatrati na više načina. Recimo, možemo uporediti tu gomilu snega i pahulje koje iz nje padaju sa ljudima, tačnije, sa grupom ljudi koja polako izbacuje višak članova. Kao kada nastane čistka unutar nekog klana, stranke, porodice...možemo uzeti bilo kakvu grupaciju za primer. I onda, jedan po jedan, nekad i više njih odjednom nestaju... tope se u nekom padu koji čeka mnoge koji se nekad nađu na visini. A možemo posmatrati to i kao živote koji se vrlo brzo gase. Sve te pahulje će nestati, to je sigurno, a sa sledećim snežnim padavinama, doći će neke nove koje će se opet istopiti i tako u krug... ove koje su trenutno tu su, recimo, trenutno živi ljudi. Neki od njih će umreti na nečijim rukama, baš kao što pahulja umire na dlanu deteta koje je očarano njenom lepotom. Neki će umreti brzo i žestoko, kao što se pahulje rasprše dok služe kao komponenta grudvi. Neke će biti srećnije i netaknute sve do prvog otopljenja, kao što mali broj ljudi ostane jedini u svom selu i tamo polako i tiho umire.
Dok sam o svemu tome razmišljala, zanimljivo je, nisam bila tužna. Možda mi razmišljanja jesu bila malo pesimistična i tužna, ali ja sam bila nekako čudno srećna. Valjda zato što nemam pravo da se žalim na sav taj sneg i bljuzgavicu i što moram da pazim gde stajem, ne, nemam pravo da se žalim na to. Nisam u svom gradu i ne smem da nalazim mane sadašnjem mestu u kom živim, ne ni zbog domaćina, ni zbog nekog morala, nego zbog sebe same. Tako je to kad si negde sam, daleko od poznatih ljudi i poznatog okruženja. Moraš na neki način da se stopiš sa okolinom, nije ti toliko teško da ideš ni na mesta na koja u svojoj sredini nikad ne bi išla, nije ti teško da ne mrziš sneg, i još brdo sličnih stvari. Ne bih to nikako nazvala konformizmom ili foliranjem, ničim sličnim to ne bih nazvala, to je jednostavno neki urođeni odbrambeni mehanizam koji nikad ranije nisam osetila. A od čega se zapravo branim? Možda od odbačenosti, od nezadovoljstva, od namrgođenosti. A sve to vodi ka nesreći. Ako od toga ne bežim, srljam ka nesreći. A ako sam napravila toliku promenu u životu, svesno i samovoljno, nisam li želela sebi sreću? I zašto da sad pljunem sebi u lice? Da sam htela da ostanem bliže nesreći, ne bih ni dolazila u Zagreb. Ne bih ni napuštala Beograd. I ne bih videla kako izgledaju tornjevi katedrale u jednoj zimskoj noći. Ne bih znala koliko je zapravo teška novogodišnja jelka koju sam vukla kroz grad. A možda mogu i bez svih tih otkrića. Ali ja ipak biram život pun detalja i pun uživanja, pa čak je i kad je dan ovako sumoran, ja tražim u njemu najrazličitije boje koje će se istaknuti i koje će ga ofarbati. Živele boje i živela raznolikost!
Zagreb, 7.1.2010.
No comments:
Post a Comment