Uvek sam verovala da ću uspeti da nađem neki posao u Zagrebu. Pošto još nisam završila fax, ni ne očekujem ne znam kakav posao, ali želim bar nešto od čega mogu da živim. Znam da nije lako, kao ni u Srbiji. Pošto veze nemam ni ovde ni tamo, rešila sam da, kad već počinjem od nule, sreću okušam u Zagrebu. Dobro, to čak nije ni nula, već -1 zbog famoznih papira i komplikacija oko zapošljavanja stranih državljana. Nadala sam se da postoji šansa u Srpskom kulturnom društvu, no ni tamo nisam ugledala svetlo na kraju tunela. Poslala sam brojne prijave za razne poslove (o da, radila bih i u stakleniku u Dugom Selu), ali odgovora jednostavno - nema. Izgleda da je šansa da nađem posao obrnuto proporcionalna mojoj želji da odem u Zagreb. Optimizam me polako napušta, osmeh je zamenjen sitnim borama koje je stvorila zabrinutost, a najviše me tišti to što znam koliko sam odgovorna i vredna, svesna sam svojih vrlina, a to niko od poslodavaca ne vidi. ZNAM da nisam jedina koja ima ovakav problem, ZNAM da u njihovoj državi njihovi građani imaju prednost, ali s druge strane, jedna sam od retkih koji toliko žele da odu iz Beograda u Zagreb i koji su već postali prepoznatljivi po tome. Da, Kroativna, tako me zovu. Znam o Zagrebu više nego neki koji žive tamo, takođe ga volim i poštujem (nekad toliko da se naježim od sreće) više nego neki koji tamo žive jer ja taj grad posmatram na drugi način, nekako spolja, i iz te perspektive dobro vidim šta je u njemu dobro a šta loše.
Zaista nije lako živeti sa svim tim slikama Zagreba u glavi - šetnje Gornjim gradom su neizostavni deo stalne postavke u mojim mislima, kao i šetnja Savskom s pogledom na Mimaru i još nekoliko sličnih slika (o Tuškancu i Krležinoj kući da i ne govorim), a povremeno se javljaju i delovi oko tržnice Jarun, pa deo Ilice posle Tuđmanovog trga, pa Sljeme i tako mogu da izvrtim još 101 mesto koje volim i koje mi se nepozvano javlja. Nažalost, ne mogu da ih posetim kad hoću, već samo par puta godišnje, a najveća mi je želja da sam tamo za stalno i da u svakom trenutku budem okružena svim tim, meni dragim, delovima Zagreba - onog grada koji sam na rolerima obišla od Prečkog do zanimljive crkve na Volovčici (na slici), od Laništa do Islandske ulice, preko Bundeka...
Isto tako, nije lako ni živeti na 400 km od voljene osobe, time otežavati život i sebi i njemu, plaćati visoke telefonske račune (kao da su od zlata), i osećati se ponekad bespomoćno, kao zavezanih ruku i nevidljivo.
Ne želim da zvučim razmaženo, kao neka klinka koja mora da dobije ono što želi. Nisam takva, ta želja me drži već nekoliko godina i znam da drugog rešenja nema, osim da ispunim tu želju. Ne tražim mnogo, samo platu od makar 2000kn mesečno, valjda neka firma može toliko da izdvoji. Jedino mi još ostaje nada da će se moje poštenje, upornost, ljubaznost i još poneka vrlina isplatiti.
I za kraj, evo pesme koja me vodi kroz sve ovo :)
No comments:
Post a Comment