otkrića van centra grada

Da života ima i van centra Zagreba, slutila sam odavno, i svaki put se sve više uveravam u to. Bilo da je u pitanju groblje, shopping mall ili neki beznačajni potok, u svakom kutku grada se krije neka zanimljivost.

Ima li išta bolje od osveženja u shopping centru u sred vrelog dana? Čak i ja, protivnik zabave u takvim objektima, ne odolevam svežini tog hladnog, zatvorenog prostora, hrama kapitalizma. Tako sam jednom bila nagrađena za pohod ka Arena centru, a nagrada je bila krajnje neočekivana i mokra :) Na platou ispred jednog od ulaza se nalazi vodoskok, tj. voda koja skače iz pločnika. Nije neko arhitektonsko čudo, ali je veoma prijatno na +35, a još bolje je to što u tom trenutku (koji se produžio na još mnogo trenutaka) nije bilo ni obezbeđenja, ni dece. Samo nas dvoje, milina! :D I ljudi koji su nas verovatno začuđeno posmatrali iz kafića, ali to je samo doprinelo boljem provodu. I naravno, nije mi dugo trebalo da se potpuno opustim i prepustim čarima oaze u gradu :) Dala sam sebi oduška i bosa trčkarala, grlila vodu, smejala se na suncu, uživala...

                                                Cveće je ukras bašte, a Željka - Arena centra

Sad kad smo se osvežili, možemo dalje... ka Miroševcu. E to je bila avantura! Uspela je iz drugog puta, ali samim tim, uspeh je slađi. Kad vidite na sajtu grobalja da je samo jedan pokojnik s imenom i prezimenom vama drage osobe, sve ćete učiniti da odete do tog groba i napravite par fotkica. Do groblja se stiže lako, ono je nekih 5 stanica udaljeno od okretišta Dubrava, a sve je još lepše i lakše kad nema kontrole! Tako smo pare koje smo uštedeli ne kupivši karte mogli da potrošimo na kupovinu sveća. Ali nismo. Evo gde se one mogu kupiti. Udahnite duboko pre nego što pogledate narednu sliku :D

                                Hm, imaju li voštanice? Treba mi par komada za nedajbože, kad nestane struja

Kačila bih još neke slike s groblja, ali kršila bih možda privatnost nekih ljudi, pa ću se nekim čudom uzdržati od toga i preći na sledeću destinaciju.

U pitanju su Šestine. Pohod je prekratko trajao, ali bilo je vremena da se vidi jedan sladak potok (da li je stvarno sladak nisam proveravala) čija me je voda mamila da je pijem, a hladnoća iste da u njoj hladim sok. Otkrila sam mesto na kome bih provodila dane čitajući ispod minijaturnog mosta i brčkajući noge u tom potoku. Nažalost, na slikama ne izgleda nešto posebno privlačno i lepo, ali uživo je ostavio prilično dobar utisak i odmah me je inspirisao.

Inače, do Šestina se stiže veoma lako - autobus 102 polazi s Britanca i ide do Mihaljevca, a najbolje je sići na stanici Šestine centar (logično :D). Par metara niže, s leve strane, nalazi se simpatična crkvica (upravo sam saznala da je to crkva sv. Mirka, iz 1204. (!) godine, a konačni izgled je dobila 1909.). Tu je i put koji prolazi pored groblja i vodi do početka staze za Sljeme. Verujem da Šestine nude više nego što sam do sad videla i svakako ću im posvetiti više vremena neki drugi put.

Dodajem i ovaj spomenik koji označava granice Ilirskih provincija za vrmeme Napoleona. Na njega sam naletela sasvim slučajno, nemajući pojma da je ta granica bila u Zagrebu, a pošto je to blizu doma u kom sam živela, tim mi je to moje otkriće draže :)