raskorak

Granice se šire, prostori se šire... samo se ja skupljam. U sebe. Povlačim se i usisavam dušu, deo po deo. Kao Lego kockice. Onda će jednog dana nastati Legoland moje duše, mog života, postaću nekad nekome mnogo važna i cenjena, pa ću postati atrakcija baš kao Legoland. Mada ne želim da neko profitira na meni. U tom slučaju bih se namerno srušila i vratila sebi svaki ukradeni deo, svaki delić duše, svaku Lego kockicu. A onda bih ih sklopila na čudan način, tako da one postanu zle mašine koje će pojesti svakog pred sobom.

Granice se i dalje šire, što više kucam, sve je lakše. Uz kucanje je sve lakše. I uz čitanje. Kada nemam šta dobro da čitam, uvek se vratim textovima svojim, ličnim i sopstvenim, ponekad i intimnim. Dok kucam, ja čitam. Čitajući, bežimo. Bežimo u drugi svet, u drugi život. U Legoland. Stapamo se sa drugim Lego kockicama, pronalazimo ih u raznim bojama i veličinama, za koje nismo ni znali da postoje. Valjda zato što nam u katalogu to nisu opisali. Ili su to zastareli modeli. A mi smo ispred svog vremena. Do raskoraka lako dolazi. Raskorak je kao korak, samo što je rasparčan, kao kad rastavimo nešto, neki sklop, pa onda ne umemo da sastavimo. Biti u raskoraku sa nečim je kao da smo zatvorenih očiju sklapali Rubikovu kocku. Ili preskočili nekoliko trulih dasaka na drvenim mostiću a upali tamo gde smo se najmanje nadali. Bitno je ne biti u raskoraku sa samim sobom, pratiti tu prokletu džukelu gde god da krene, ne ispuštati je iz vida i ponekad se suočiti s njom u ogledalu. Čisto da zamislite kako vas drugi vide.

                                                                                         Zagreb, mart 2010.