Kad sam shvatila da mi je ponestalo ideja za blog, odlučila sam da napravim pauzu, a nisam ni slutila da ću u potpunosti zaboraviti na njega, baš kao na početku blogovanja. Evo, posle dva meseca sam rešila da prekinem post i da se vratim svom hobiju.
Prošlo je više od pola godine od mog preseljenja u Zagreb i isto toliko vremena kako ga drugačije posmatram. Iako sam teško prihvatila tu promenu, u šta je teško poverovati, stvari su počele da se popravljaju s prvim pristiglim pošiljkama na novu adresu. Možda zvuči luckasto, ali i ta sitnica stvarno znači u trenucima kad se ne osećate kao u svojoj koži. Istina, ono što sam toooliko želela (=Zagreb!) se zapravo ostvarilo, ali kao da se sve odjednom sručilo na mene i zatrpalo me. I tako, razne članske karte, zdravstvena iskaznica, odlasci u poštu radi plaćanja računa... sve me je to spustilo na zemlju i nateralo me da shvatim gde sam i da se upravo tu i smestim.
U tome mi pomažu i npr. radnici u Konzumu u koji najčešće idem. I iako nisu ni svesni toga, zahvaljujući i njima, njihovim osmesima i ljubaznošću, ili pak ponašanjem koje me tera na izbegavanje, stvaram svoj svet i sitna pravila u njemu, i znajući da ću na jednom mestu sresti ta ista, poznata lica, s mnogo više lakoće nego u početku obavljam sitne svakodnevne kupovine.
Još nešto sam primetila - sad ređe nego ranije računam cene u dinarima, ili već znam napamet tablicu množenja sa 15, pa odmah nesvesno prebacim cene u srpsku valutu. Kako god, to manje radim (svesno), što mi je još jedan dokaz da se sve više privikavam. A i vreme je.
Ponešto sam naučila o sebi iz ovog iskustva, takoreći prekretnice u životu. Koliko me je lomilo, toliko me je i ojačalo, navelo da ispitujem svoje želje, afinitete, mogućnosti, sve u svemu - svoj život. Da li je moglo bolje, ne znam niti ću saznati, ali znam da nemam razloga da se žalim i da sam samo prolazila kroz period prilagođavanja, i da sve ide u dobrom smeru :)
