i dalje o kćeri lotrščaka

Kako se bliži kraj knjige, tako je sve teže ispuštam iz ruku! I dalje ne mogu da se otmem utisku da mi je Tajna Krvavog mosta bolja, ali i Kći Lotrščaka čitam s velikim uživanjem i uživljavanjem :) Kad se čujem ili vidim s nekim iz stvarnog života, malo mi fali da pitam šta je s Mandušom, da li se čula s Divljanom...hahaha.
Ostala mi je još 1/4 knjige, a već sad u njoj ima više avantura i neslućenih zapleta i raspleta nego u Manon Lesko i Kandidu zajedno! Šta će tek biti do kraja, mogu da nagađam, ali i da naslutim, znajući Zagorkin stil. 
Pošto mi je vreme koje ovih dana mogu da provedem na internetu jaaako ograničeno usled nekih tehničkih problema, nemam vremena za još neke delove i pričice, ali budem ih prenela ovih dana.
Sad se vraćam Turopoljcima i Rakarima, a uskoro slede novi utisci...

Evo, pošto sam sad dobre volje, prenosim priču o Turopolju...

"...Bog zna kad je stvoreno naše Turopolje. Prije nas brali su žir i lovili veprove u Turopolju Rimljani. Tako kažu ljudi, stariji i pametniji od mene. Ali otkad ima Turopoljaca, bila je tu plemenita općina turopoljska. Nikad nismo bili kmeti, već svoji gospodari. Nismo plaćali desetinu Kaptolu niti velikašima. Ali onda provališe odozgo vuci da proždru pitomu jagnjad. Valja se čerga poput kuge i Turopoljci se dosjetiše pa sagradiše ondje na polju kraj potoka grad Lukavac. Grad su opkopali dubokom grabom, pa kad bi pustili vodu, sklonili bi svoje glave, sakrili svoje blago i namjestili topove. Padale bi turske glave i plivale po vodi kao prazne mješine. Grad je bio naš i Božiji. Sagradili su ga Turopoljci svojim žuljevima i svojim novcem. Jednog dana, za kraljevstva kralja Matijaša, opet je preko Turopolja jezdilo tursko kopito. A Turopoljci zatraže u gospodara Medvedgrada neka pošalje u Lukavac svoje čete da nam pomognu odbiti Turčina.
Znate, Turopolje je zapravo prag naše kraljevske varoši Zagreba, a zlo prijeđe li poganin preko njega jer tada ulazi u naš slobodni kraljevski grad..."

...

Iii - gotovo! Brzo sam pročitala knjigu, kao što je to inače slučaj sa Zagorkom, i uživala sam ovih par dana :) 
I dalje mi se čini da je Tajna Krvavog mosta bolja, da li zato što sam nju prvu čitala ili zbog nečeg drugog, još nisam otkrila, ali i Kćer Lotrščaka ću sigurno dugo pamtiti. Tu se spominje i veliki požar na Griču u kojem je slika Bogorodice ostala netaknuta i zato zaslužila posebno mesto u Kamenitim vratima; opisana je i borba Kaptola protiv turopoljskih velikaša i pokušaj da im se oduzme plemstvo. Još dosta toga korisnog i zanimljivog iz istorije Zagreba i Zagorja ima ovde da se pročita, viđeno očima i pisano perom jedne spisateljice. Dakle, donekle romantizovan pogled na stvarne događaje koje bi neki istoričari verovatno suvoparno objasnili, a Zagorka nam to prenosi na  mnogo uzbudljiviji način i tera nas da navijamo za pravu stranu i ne ispuštamo knjigu bar dok se bitka ne završi. A bitaka ima dosta, čak i previše za moj ukus, kao i nekih bajkovitih događaja i preokreta, otmica i oživljavanja, otkrivanja pravih roditelja... Još uvek nisam načisto koji mi se lik najviše sviđa, ali to svakako nije Manduša koja je pola romana bez svesti.  
Sve u svemu, Zagorka je definitivno jedna od najzagrebačkijih ličnosti koje nam je bogata prošlost ostavila i setite je se nekad kad prolazite Tkalčićevom pored njenog kipa :)

 

kći lotrščaka

Kao što sam najavila u nekom od prethodnih postova, počela sam da čitam Kći lotrščaka. Malo sam poranila s tim, pošto je trebalo da završim SVE obaveze, ali nisam izdržala i evo me već na trećini knjige :)
Kako to biva sa Zagorkom, priča me je odmah obuzela i koristim svaki mogući trenutak da pročitam makar 2-3 strane ako već ne mogu više. Našla sam neke sjajne izraze i nove reči koje ne znam, tako da će me ovo čitanje obogatiti nekim rečima koje su odavno izašle iz upotrebe, ali ja ih svakako volim :)
Naišla sam na brojna osporavanja ovog izdanja koje nam donosi Jutarnji list, pa ću zato baciti pogled i na starije izdanje i malo ću ih uporediti.
Ovih dana post dopunjujem tim rečima koje sam otkrila, i jednom zanimljivom pričicom, a sad se vraćam na avanture Manduše, Divljana, Šimuna i ostalih, jeeeeej!

...

 Znala sam od ranije kako je Manduševac dobio ime, ali nisam znala ostatak legende. Sad znam i to zahvaljujući Zagorki, a preneću je ovde, u nadi da to nije zabranjeno :)

Evo kako teče priča nakon što je Manda dala vode banu...

"Djevojka napuni vrč srebrne hladne vode, prhne poput ptice k nepoznatom vitezu i milo mu govori: "Napojit ću te, mladi junače, ali znaj: tko se napije s ovog vrela, ne može više nikada ostaviti ovaj kraj!"
I ona ga napoji, a on kao da je srknuo život. Snaga mu se vrati, digne se i stane na noge. Djevojka napoji i njegove vitezove i svi kao da su uskrsnuli: živi, zdravi i vedri. Ali ne mogu da idu svojim putem.
Gledaju lijepu goru i divni kraj i stoje. Baš kao da su zarobljeni. I tako mladi ban ostane tu. Oženi se Mandušom zlatokosom, sagradi na ovom pustom brdu slavni grad sa sedam tornjeva, prozove ga Zagreb, a vrelo koje mu povrati život Manduševac. I banica Manduša zalijevala je vrtove i vinograde čudotvornom vodom iz Manduševca i nikad nije bilo suše, sve je cvalo i rodilo..."

Kasnije je banu došao brat, video je kako oni lepo žive i bilo mu krivo, pa su se poubijali zbog ženske, tako da sam prenela najbitniji deo priče, a ostatak neka ostane za neki drugi put :)
Sad kad sam pročitala ovo o Manduševcu, čini mi se da sam ja, još kad sam prvi put bila u Zagrebu, popila vode odande i zato mu se uvek vraćam :) U mom slučaju je to možda i čitavo bure vode, mada se nešto ne sećam da sam za ceo život toliko popila, ali ova vezanost za Zagreb se za sad samo time može objasniti :)



 

glasnici nade, tzv. white metal band

Ujutru me je čekao važan ispit, a nije ni životni ni na faxu :) Pa ipak mi je priprema za isti oduzimala mnogo vremena i nije bilo šanse da mislim i na blog. Ono malo slobodnog vremena sam koristila za slušanje emisija na radiju na zahtjev, pa sam tako slušala i o Dominikanskom redu, što još uvek ne mogu da verujem. Elem, neka radoznalost me pukla u glavu i tako poslušah tu emisiju, a da bude još gore, u jednom danu pročitah veći deo priručnika o Dominikancima namenjenog đacima za vjeronaučnu olimpijadu. Ovo uopšte ne liči na mene i ne znam kako sam došla u kontakt s tim, ali ono što zapravo želim da prenesem u ovom postu je link za grupu Glasnici nade, dominikanski rock band, koji svira  tzv. "white metal". Pesma zbog koje sam nekoliko minuta umirala od smeha je Uvijek spremni, ratnohušačko-domoljubna, svesamonehrišćanska kompozicija... Zapravo i nije smešna, ali drugačije nisam mogla da reagujem, pogotovo imajući u vidu kakav je bend u pitanju. Istina, izabrali su poprilično dobar način za propagiranje svog reda i njegovih načela, i slatko je kako se trude, i zaintrigirali su me, ali na mene neće uticati :D U svakom slučaju, nešto novo i drugačije, pa kako se kome svidi...

za čitanje posle učenja

Ovih dana imam toliko toga za učenje, toliko raznih oblasti koje mi nisu bliske, da nemam mnogo vremena za druge stvari, a nažalost ni za blog. Sve ono o čemu bih pisala zahteva više vremena za neka istraživanja i kopanja po internetu i mojim dokumentima, pa će to morati da sačeka. Ovaj post je tu da me motiviše i pokaže šta me čeka kad završim sa svim tim obavezama :) Slika je tu da pokaže knjige koje jedva čekam da čitam čim prođe ispitni rok, a do tad se družim s francuskim mangupima iz 19. veka...

                                                                                           red krleže, red povijesti...

                     znam da je slika ispala loše, zato je i ne uveličavam, a zaboravila sam da dodam knjigu u goreslikanu ekipu

"svećenikova djeca" postala "sveštenikova deca"

Da li je ovo samo uzvraćen udarac zbog titlovanja srpskih filmova u Hrvatskoj, ili neko nije imao pametnija posla pa je preveo naslov najnovijeg filma Vinka Brešana? Pa gde baš Vinka da dirate, on je naš, on ima "bre" u prezimenu! :D I sad se pitam da li je film sinhronizovan ili titlovan na srpski. Ako je sinhronizovan, ko je pozajmio glasove? Volela bih da me neko prosvetli dok nisam poslala mail distributeru. Sad ne znam da li smem da odem da ga gledam, mada do 7. februara, kad počinje prikazivanje, ima više nego dovoljno vremena za razmišljanje i za saznanje je li film preveden ili ne :D Čak su i u originalnom naslovu pogrešili, tj. biće da su progutali slovo; šta će, ljudi, nisu navikli na (i)jekavicu. Sve u svemu, njihova verzija originalnog naslova u opisu filma - Svećenikova deca, bar na trenutak miri srpski i hrvatski. Sajt distributera ne ostavljam ovde iz očiglednih razloga.

                                                          sveštenikova deca - ako koza laže, rog ne laže

filmski festivali koji nam se bliže

Od jednog nestrpljivog deteta koje ne voli da gleda filmove, postala sam devojčurak koji ponekad i sa uživanjem pogleda neki film! Ne znam ni sama kad i kako se to desilo, jedino se sećam da je to počelo otprilike pre 3 godine. Do tad me filmovi uopšte nisu zanimali, a onda se odjednom počeh zanimati za njih. I dalje ne mogu da podnesem neke glupe holivudske akcije i više volim evropske filmove, ali neću da generalizujem, jer moj izbor najviše zavisi od trenutnog raspoloženja - logično. 
Ova godina mi je počela odličnim filmovima, a i najava za naredna tri festivala na našim prostorima mi već stvara odličnu atmosferu u glavi :) 

Prvi je već počeo, i to večeras, a u pitanju je Kustendorf, festival na koji nisam ni pomišljala da odem do prošle godine. Zbog Kusturice, naravno. A onda mi je prošlog januara nešto kvrcnulo u glavi i silno sam htela da odem, ali kasno sam se setila i nisam stigla da se organizujem. Ove godine sam na vreme krenula s organizacijom, ali prilično sporim tempom. Te ne znam ima li organizovanog prevoza sa Zlatibora, te ne znam hoću li imati para, pa se na to pitam i kad stiže Audrey Tautou... I onda odlučim da idem u subotu, i ispostavi se da je baš tog dana film koji sam htela da gledam - Reality! Kako još uvek nisam saznala da li će biti prevoza, nisam ni sigurna da ću otići. Ipak ga svima preporučujem, ovako na neviđeno, a ako odem, biće i slika. One koje sam do sad videla su me očarale, ali falim im ja da budu još bolje, hahaha

Sledeći je FEST, gde sam upravo našla neke must see filmove, ali ne znam da li ću stići da ih pogledam, još čekam da izađe raspored. Znam da je suviše rano za to :nestrpljiva: I nadam se da neće biti prikazani u Domu omladine, jer sam s njihovom bioskopskom salom raskrstila ne baš za sva vremena, ali dok je sledeći put ne renoviraju = za 30 godina. Neki od favorita su mi Kao neko zaljubljen, Ljubav, U kući, Ja i ti, Rimu, s ljubavlju, Juma, Tereza, a razmisliću i o Jadnicima (ne znam da li ću podneti mjuzikl!), Najboljoj ponudi (u kom igra sjajni Geoffrey Rush)...

I treći, ZagrebDox, festival dokumentarnog filma u Zagrebu, u bioskopu u Kaptol centru. Nikad neću uspeti da povežem takav festival (na koji ljudi ne dolaze da budu viđeni i gde se mogu sresti baš kul ljudi) i fancy Kaptol centar. Prošle godine mi je bilo baš prijatno tamo, i sećam se kako sam pred prvu projekciju bila sva izgubljena, nisam znala gde su sale, gde se uzimaju karte i tako to, ali već sledećeg dana sam se osećala kao kod kuće :) To je ono što volim na festivalima, i zato se nadam da ću posle FESTa odmah otići i na ZagrebDox. Ne sumnjam u fantastičan izbor filmova, samo još da mi se sve kockice i zvezde sklope i poklope i eto me tamo! :)

ivan meštrović - 51. godišnjica smrti

Danas se obeležava 51. godišnjica smrti Ivana Meštrovića, najpoznatijeg hrvatskog vajara i arhitekte. Umro je 16. januara 1962. u Zagrebu, a rođen 15. avgusta 1883. u Vrpolju (to vam je ono "Strizivojna-Vrpolje", u početku čudan naziv dok se ne naviknete posle 10 prolazaka kroz taj kolodvor, hehehe)
Nemoguće je proći Zagrebom a ne primetiti bar jedno njegovo delo. Isto tako, ako ste barem jednom bili u Beogradu ili videli sliku Kalemegdana, vašem pogledu nije mogao da umakne čuveni Pobednik, simbol prestonice Srbije. Pobednik je trebalo da bude postavljen na Terazijama, davne 1928. godine, ali narod se pobunio zbog nage muške figure koja bi krasila sam centar grada, tako da je kip svoje mesto na kraju dobio na Kalemegdanu, iznad ušća Save u Dunav.
Meštrović nas je zadužio velikim brojem skulptura i građevina, pa je teško nabrojati ih sve, zato ću pomenuti još samo par najbitnijih, a za ostale se sami potrudite ;)

Malo dalje od samog grada, na Avali, nalazi se spomenik Neznanom junaku koji ste sigurno obišli ili još sa učiteljicom, ili sa domaćinima ukoliko ste imali vremena dok ste bili u gostima :) Ako kojim slučajem još niste bili tamo, obavezno planirajte izlet tokom prvih prolećnih dana, nećete se pokajati! :) Zaista impresivno izgleda, a i pomaže u pravljenju razlike između karotide i karijatide :D

Sad se opet vraćam na Kalemegdan, gde je postavljen spomenik Zahvalnost Francuskoj, podignut u znak prijateljstva i saradnje (= savezništva) Srbije i Francuske u Prvom svetskom ratu. U par navrata spomenik je bio prekrivan čaršavima i porukama koje Francuzima stavljaju do znanja da smo ljuti i uvređeni, zbog čega su se sigurno jako potresli.

Najbitnija Meštrovićeva dela u Zagrebu su Zdenac života - ispred HNK, spomenik Nikoli Tesli - u istoimenoj ulici, Povijest Hrvata - original se nalazi u Beogradu,u Belom dvoru, a replika ispred Pravnog fakulteta u Zagrebu... Pored tih skulptura, treba istaći i "Džamiju", tj. Dom likovnih umjetnika u Zagrebu, za šta je Meštrović izradio nacrt.
On nije zapostavio ni Dalmaciju, pa je tako Trogiru podario reljef Petar Berislavić, Splitu kip Grgura Ninskog, čuvenog i po zlatnom nožnom palcu, a Šibeniku kip Jurja Dalmatinca

I tako bih mogla do jutra da nabrajam sva njegova dela koja se nalaze na našim prostorima, kao i po belom svetu, ali umesto toga ispod sledi nekoliko fotki nabrojanih dela koje sam napravila od 2008. do prošle godine...

  spomenik zahvalnosti francuskoj, kalemegdan

pobednik, kalemegdan (nije moglo bolje)

                                       

spomenik neznanom junaku, avala

zdenac života, ispred hnk u zagrebu

petar berislavić, trogir

 

grgur ninski, split

juraj dalmatinac, šibenik